Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


Pi­lot avi­o­na An­dre­as Lu­bic ubio se ubiv­ši sto pe­de­set lju­di. Sre­ća da ni­je bio mu­sli­man. Da jest, is­tra­ga bi ot­kri­la da je pri­pa­dao islam­skoj te­ro­ri­stič­koj or­ga­ni­za­ci­ji. Ili u još go­rem slu­ča­ju, ako ne bi ot­kri­li da je te­ro­ri­sta, ana­li­ti­ča­ri, po­li­ti­ko­lo­zi, po­li­ti­ča­ri, obič­ni gra­đa­ni ši­rom Evro­pe slo­bod­no bi za­klju­či­va­li ka­ko ova­kav vid po­na­ša­nja ni­je svoj­stven sa­mo islam­skim te­ro­ri­sti­ma, ne­go u sa­mom mu­sli­man­skom iden­ti­te­tu po­sto­ji ne­što što lju­de na­vo­di na ta­kvo što. No, ka­ko je An­dre­as Lu­bic hri­šća­nin, evan­đe­li­sta ili, mo­žda, ka­to­lik, pre­stra­vlje­na pu­bli­ka će na dru­ga­či­ji na­čin raz­mi­šlja­ti o nje­go­vom či­nu. Da je Lu­bic bio mu­sli­man, u znak od­ma­zde bi­la bi za­pa­lje­na ba­rem jed­na evrop­ska dža­mi­ja, na­kon če­ga bi stra­dao ba­rem je­dan ži­dov­ski du­ćan ili bi, upr­kos po­li­cij­skoj za­šti­ti, bio ba­čen ka­men na ba­rem jed­nu evrop­sku si­na­go­gu. Ova­ko, jav­nost je za­in­te­re­so­va­na za nje­gov zdrav­stve­ni kar­ton. Ono što je uči­nio bi­će ob­ja­šnje­no bo­le­šću ako već ne mo­že isla­mom.
Sa­mo­u­bi­stvo je, kao i sva­ko dru­go umi­ra­nje, vr­lo in­ti­man čin. Pre­ma sa­mo­u­bi­ci bi čo­vjek tre­ba­lo da ima po­što­va­nja. Ali An­dre­as Lu­bic od­lu­čio je da se ubi­je na kraj­nje ja­van na­čin, ta­ko da za so­bom u smrt po­ve­de lju­de ko­ji su mu na sat-dva le­ta po­vje­ri­li svo­je ži­vo­te. Mno­go je lak­še ubi­ti se ako oko te­be iz­gi­nu i svi dru­gi. Lak­še je umri­je­ti ako znaš da ni­ko ne­će osta­ti živ. Mi­sao o vla­sti­toj smr­ti je stra­šna, ali već je mi­sao o sma­ku svi­je­ta iz­van sva­kog stra­ha. Ta je mi­sao sko­ro pa pri­vlač­na, čim se čo­vjek za­tek­ne u ne­koj te­škoj ži­vot­noj si­tu­a­ci­ji. A Lu­bi­cu zbog ne­če­ga ni­je bi­lo la­ko. Nje­mu se vi­še ni­je ži­vje­lo, ali nji­ma se ži­vje­lo. Osim što je pre­kr­šio da­to obe­ća­nje da će ih ži­ve spu­sti­ti s ne­ba, osim što je kao ko­pi­lot za­klju­čao ka­pe­ta­na avi­o­na u to­a­le­tu i što je za­tim ma­lo le­tio na sto me­ta­ra vi­si­ne, ta­ko da i osta­li po­sta­nu svje­sni da upra­vo umi­ru, osim, da­kle, što je uči­nio sve što bi uči­nio i da je mu­sli­man, An­dre­as Lu­bic po­nio se kao di­o­nik mo­ral­nih i dru­gih vri­jed­no­sti li­be­ral­no-ka­pi­ta­li­stič­kog dru­štva. Ne­ma­ju­ći poj­ma o ljud­skoj so­li­dar­no­sti i o du­žno­sti lju­di da se me­đu­sob­no po­ma­žu i da jed­ni dru­gi­ma pru­ža­ju mo­guć­nost do­sto­jan­stve­nog ži­vo­ta, Lu­bic je po­veo ra­ču­na o se­bi i svo­jim po­tre­ba­ma i – ubio se. Zvu­či li vam pre­tje­ra­no da se slič­no po­na­ša­ju i ban­ka­ri pre­ma svo­jim kli­jen­ti­ma? Zvu­či? On­da do­bro, htje­li smo re­ći sa­mo to da je An­dre­as Lu­bic ti­pič­no di­je­te svo­je epo­he. Da je od­go­jen u ne­ko dru­go vri­je­me ili unu­tar ne­kog druk­či­jeg dru­štve­no-po­li­tič­kog i eko­nom­skog si­ste­ma, ne bi te lju­de po­veo sa so­bom u smrt ko­li­ko god da je bo­le­stan ili lud. Spu­stio bi avi­on, po­lio se ke­ro­zi­nom i za­pa­lio na uz­let­noj pi­sti. Mo­že­mo bi­ti uža­snu­ti ko­li­ko god ho­će­mo, ali u dru­štvu bez ljud­ske so­li­dar­no­sti nje­gov po­stu­pak ne iz­la­zi iz­van za­da­te dru­štve­ne nor­me.
Ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, pi­lot he­li­kop­te­ra Omer Me­hić stra­dao je u po­ku­ša­ju da spa­si pe­to­dnev­nog dje­ča­ka. Po­gi­nu­la je i tro­čla­na po­sa­da, te lje­kar i ane­ste­ti­čar. Na aero­drom u Sur­či­nu spu­sti­la se ne­pro­zir­na, ne­pro­boj­na ma­gla, pi­lot je dva­put po­ku­šao da spu­sti le­tje­li­cu, i u tre­ćem je po­ku­ša­ju sru­šio. Iza sve­ga je, pret­po­sta­vlja se, sta­ja­la ne­či­ja ne­ra­zum­na na­red­ba. Kao ofi­cir Voj­ske Sr­bi­je, ma­jor po či­nu, Me­hić je, da­kle, sa­mo iz­vr­ša­vao na­re­đe­nje. Da je bi­lo po nje­go­vom, spu­stio bi he­li­kop­ter na ne­ko dru­go mje­sto. Za raz­li­ku od An­dre­a­sa Lu­bi­ca, Omer Me­hić se ro­dio kao mu­sli­man, i taj se iden­ti­tet ču­je u nje­go­vom ime­nu. Ro­dio se 1967. u Do­bo­ju, za pi­lo­ta se ško­lo­vao u Za­dru, a u ak­tiv­nu voj­nu slu­žbu stu­pio je 21. 7. 1990., go­di­nu pred po­če­tak ra­ta i dvi­je pred pro­lje­će i lje­to ka­da će za­po­če­ti či­šće­nje Do­bo­ja od mu­sli­ma­na. Bio je voj­nik ar­mi­je ko­ja je či­šće­nje za­po­če­la, a za­tim pre­da­la oruž­je voj­sci ko­ja će ga do­vr­ši­ti. Je li Omer Me­hić uče­sto­vao u bor­be­nim ope­ra­ci­ja­ma tog ra­ta? Mo­žda je­ste, mo­žda ni­je. Bit­no je da ni­je po­či­nio rat­ni zlo­čin. Sve dru­go dio je ne­ke in­tim­ne pri­če i ži­vot­nih okol­no­sti. Na­kon ra­ta po­stao je je­dan od naj­bo­ljih pi­lo­ta Voj­ske Sr­bi­je i uče­sto­vao je u sto­ti­na­ma ak­ci­ja spa­ša­va­nja lju­di, u vri­je­me po­pla­va i snje­go­va, ili ka­da bi bo­le­sni­ma i po­vri­je­đe­ni­ma ži­vot vi­sio o kon­cu. U ne­kim bo­san­skim no­vi­na­ma sta­jao je ova­kav na­slov: “Po­gi­nuo Bo­sa­nac ko­ji je spa­sio vi­še od 1.000 lju­di”. Li­je­po bi bi­lo vje­ro­va­ti da to ni­je bi­la ta­blo­id­na oma­ška, ne­go da se u Bo­sni, me­đu mu­sli­ma­ni­ma, o Ome­ru Me­hi­ću i mi­sli ta­ko. Uosta­lom, go­di­na­ma je či­nio do­bro. No, je li sva­kom do­bro ka­da se či­ni do­bro u Sr­bi­ji? Te­ška su to, a va­žna pi­ta­nja. I tre­ba ih po­sta­vlja­ti. Ome­ro­va udo­vi­ca zo­ve se Sla­vi­ca. Imao i dvo­ji­cu si­no­va, Da­vi­da i De­ni­sa. Oni su mu na odar spu­sti­li od­boj­ka­ške lop­te. Otac je na si­no­ve pre­nio lju­bav pre­ma od­boj­ci. Sla­vi­ca je na odar spu­sti­la cr­ve­nu ru­žu. Ta­ko pi­še u iz­vje­šta­ji­ma sa sa­hra­ne. Omer je po­ko­pan pre­ma ate­i­stič­kom ob­re­du, za raz­li­ku od tro­ji­ce nje­go­vih dru­go­va, ko­ji su ima­li pra­vo­slav­ne sa­hra­ne. Njih će na­gra­di­ti nji­hov Bog, dok je Ne­bo nad Ome­rom pu­sto. Dok su ga spu­šta­li u grob na gro­blju u No­vom Sa­du za­svi­ra­la je ža­lo­sna srp­ska rat­nič­ka pje­sma “Ta­mo da­le­ko”. (Ina­če, naj­dra­ža pje­sma Ni­ko­le Te­sle, ko­ju mu je usred onog le­de­nog zim­skog da­na nad nje­go­vim nju­jor­škim gro­bom za­svi­rao hr­vat­ski vi­o­li­ni­sta Zlat­ko Ba­lo­ko­vić…) Ta je me­lo­di­ja na ne­ki na­čin de­fi­ni­sa­la ži­vot­nu pu­ta­nju ovog pi­lo­ta. Dal’ zbog lju­ba­vi ili iz uvje­re­nja, Omer Me­hić ži­vio je i umro iz­van pa­ra­dig­me u ko­joj je ro­đen, iz­van iden­ti­te­ta ko­ji mu je bio za­dat. Je li ovaj mu­sli­man, Do­boj­li­ja, Bo­sa­nac umro kao iz­daj­nik? Ta­kvo će pi­ta­nje po­sta­vi­ti sa­mo bo­le­sna na­ci­o­na­li­stič­ka bu­da­la. Po­sta­vi­će ga de­se­ti­ne, sto­ti­ne hi­lja­da lju­di. Ili ga ne­će ni po­sta­vi­ti, jer im se od­go­vor pod­ra­zu­mi­je­va.
Di­je­te ko­je je Omer Me­hić spa­ša­vao ni­je ima­lo ime­na. S pre­zi­me­nom Ade­mo­vić, dje­čak se ro­dio u No­vom Pa­za­ru. Ma­li Ade­mo­vić bio je mu­sli­man. “Iz­daj­nik” Omer Me­hić, hra­bri pi­lot he­li­kop­te­ra, po­gi­nuo je spa­sa­va­ju­ći mu­sli­man­sko di­je­te. I ta­ko se pri­ča za­tvo­ri­la u sa­vr­še­ni krug. Sva­ko će u tom kru­gu na­ći ono što već ima u se­bi.
An­dre­as Lu­bic, ona­ko ne­sre­ćan, a mo­žda i bo­le­stan, di­je­te je svo­je epo­he. Ko­li­ko god bi­lo stra­šno to što je uči­nio, nje­gov čin ne od­stu­pa od ve­ćin­skih ras­po­lo­že­nja i po­gle­da na svi­jet u da­na­šnjoj Evro­pi. Ali ni­ko mu ne mo­že su­di­ti, jer An­dre­a­sa Lu­bi­ca vi­še ne­ma. Ubiv­ši se­be, ubio je sto pe­de­set lju­di. Dru­gih je bi­lo sto če­tr­de­set i de­vet, on je bio sto pe­de­se­ti. Ili je bio pr­vi. Za­vi­si s ko­je se stra­ne gle­da. Čim se to do­go­di­lo, po­li­ci­ja je mo­ra­la stvo­ri­ti obruč oko nje­go­ve ku­će. Od­svu­kud bi se mo­gli po­ja­vi­ti gnjev­ni pra­ved­ni­ci da osve­ću­ju mr­tve s či­jim se stra­da­njem iden­ti­fi­ku­ju. Opet va­lja re­ći: ipak je sre­ća što Lu­bic ni­je mu­sli­man, jer da je­ste, sve­ti­li bi se nad dža­mi­ja­ma, mek­te­bi­ma, mu­sli­man­skim dječ­jim vr­ti­ći­ma… Oni ko­ji se ta­ko sve­te pri­pa­da­ju is­toj za­jed­ni­ci kao i Lu­bic, s tom raz­li­kom što u se­bi još ni­su pre­po­zna­li sa­mo­u­bi­lač­ke na­go­ne. Ali, jed­na­ko im je stran osje­ćaj ljud­ske so­li­dar­no­sti. Stra­no im je ono što je vo­di­lo Ome­ra Me­hi­ća da spa­ša­va jed­no­ga pe­to­dnev­nog dje­ča­ka. U Bo­ga Me­hić ni­je vje­ro­vao, za­vi­ča­ja vi­še ni­je imao, a s na­ro­dom iz ko­jeg je po­te­kao imao je ve­li­ki ne­raz­ri­je­šen ra­čun. Je li mo­gu­će da još sa­mo ta­kvi lju­di umi­ju bi­ti so­li­dar­ni? Omer Me­hić bio je mi­mo svi­je­ta. Ne zna­mo šta ga je ta­kvim uči­ni­lo. Vje­ro­vat­no lju­bav. Ali on ni­ti je bio ti­pi­čan pri­pad­nik za­jed­ni­ce, ni­ti je bio di­je­te svo­je epo­he. Ima ih ko­ji će s pot­cje­nji­va­njem go­vo­ri­ti o ži­vot­nim ar­gu­men­ti­ma onih ko­ji su sa­mo zbog že­ne u ži­vo­tu oda­bra­li ovu ili onu uni­for­mu, ovu ili onu na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, ovaj ili onaj svi­jet… Bi­va, da mu že­na ni­je Srp­ki­nja, ne bi ni on bio sa­hra­njen uz tu pje­smu, na tom gro­blju ni u toj ze­mlji. Ako i je­ste ta­ko, ni­je li vaš Bog lju­bav? Ako je vaš Bog lju­bav, ni­je li Omer Me­hić bi­ra­ju­ći u ži­vo­tu imao naj­bo­go­u­god­ni­ji iz­bor? Iako su se dvo­ji­ca pi­lo­ta slu­čaj­no sre­la u vre­me­nu ta­ko što su je­dan za dru­gim pa­li sa svo­jim le­tje­li­ca­ma, uči­ni se da njih dvo­ji­ca sa­vr­še­no pred­sta­vlja­ju dva raz­li­či­ta prin­ci­pa, ko­ji kao ži­vot­ni iz­bor sto­je pred čo­vje­kom. Ako uči­ni jed­no, bi­će dio ma­se. Uči­ni li dru­go, osta­će za­u­vi­jek sam.
www.jer­go­vic.com